PRAMEN SNA

U tragovima sećam se
tog sna
osećaj samo pamtim
tog sna.

Pramenovi njegovi
dodiruju mi čula
samo osećaj dodira
mek.....nežan
svuda....dah vetra
kao da duva u moja jedra
nosi me negde.....
čak nije važno ni gde
i jeste san
i nije san
vijuga po meni
pramen sna
kao da piše
i zamisli
ne pitam ništa više
Ili šapuće
u moje bespuće
to pučine daleke
zvone za mene.

ODOH U DAN

KAD ŽIVOT ME ODNESE

Kad život me odnese
i misao mi se skupi
bude malena i uplašena
kao srna prestrašena

Kad život me odnese
ja misli spašavam
misli o ljubavi
i željenom me teše
i kao da se umornoj duši smeše
srce čak uspe i da mi zapleše.

Kad život me odnese
i kada se vratim
trag tvoj pratim
kao putokaz mi je
putokaz ka ljubavi,
sigurnost želim na dlan da mi da sleti
nemir da odleti.

Ali onda se desi,
kao za inat baš tada se desi
da me umesto željenog
sačeka neželjeno
i svu moju snagu,
volju i želju
u ambis baci.
Iz ambisa vire
samo željenoga ostaci.

I ostaci su znaci
putokazi za negde
samo gde......

Koliko ovog puta
ćeš tugo
boraviti kod mene dugo?

Onoliko koliko ti dozvolim....
kratko....
jer vremena za bacanje nemam
tek samo par suza da pustim
jecaj da izustim

KAPI

Rekoh ti da sam kao kiša
svuda me ima oko tebe
gde god da oko ti krene
naidje na kapi mene

NE STEŽI DLAN

Rekoh ti da sam kao kiša
svuda me ima oko tebe
uhvatiti me ne možeš
samo osećaj malenih kapi
na licu kako te ljube
po telu kako ti klize
to duša kiše
s dušom tvojom diše.

Ispruži dlan
i pusti da kapi mene
dodirnu tebe
da duša dušu sretne
dok na dlanu ti ležim
i ti u mene gledaš
znam......
znam da ti trebam.

Neee....ne steži dlan
ubićeš san
i kapi mene
tople i snene
i kako ćeš onda ti bez mene?
i kako ću onda ja bez tebe?

Je l' osećaš
kapi na dlanu....
mene na dlanu?

DUŠE PRATIOCI

Nekako......
ma ne znam ni ja kako
ali udje mi misao tužna
u glavu
ma prosto se prikrade
i mnogo trenova ukrade
zaposedne mi misli
i......kao kroz vreme da se vraćam....
i na neka divna mesta svraćam.

Znam da vreme ne čeka
zato me i tuga hvata neka
kad pomislim samo
na ta lica stara
lica izborana

Svaka je bora njihova
pratilac naš.
Dočekivala, ispraćala
s osmehom vraćala
kad skrenemo s puta
da ne gubimo vreme
dok misao nam luta
jer ima da se radi
a ne da se životom sladi.

Boru je svaku orao život
po liku njenom i njegovom
vetar i kiša, sunce i rad
na rukama njinim ostaviše trag.
Te ruke čvornovate, stare
celoga veka svoga čvornovat život grle
s osmehom bolu svom hrle.

Tvrdoglav to je života spoj
još tiho plovi čamac njihov
pratimo nenametljivo plovidbu njinu
jer oni ne vole kad se za njih brinu.

Dve duše pratioci
smiraju svome hode
vreme na tom putu provode
odatle ne mogu da se vrate
svici ih njihovi s poštovanjem
na tom putu prate.

PS Posvećeno našim starima....s poštovanjem i onim što je u srcu

Zlato zlatu

TREN DA DAR

Znaš,
moj dan možda i nije kao san
kad malo bolje razmislim
definitivno nije kao san
ali je zato moj dan.

Zlata vredan je svaki tren
tebi ili nekom drugom namenjen
Svaki moj tren
može biti kao dan
samo ako hoću
može postati i san.

Svaki moj sekund
kao godina dug
može ti biti najbolji drug.
Svaki moj smeh
može biti i tvoj osmeh
jer osetiti možeš tren
samo ako je proživljen.

Mnoštvo trenutaka
život čini da liči na nar
zato živi svaki tren
a ovaj moj...evo ti na dar.

KLOT - FRKET

E, kad krenu da me nerviraju......uf bre.......kreten nadobudni....neće istinu da čuje nego da mu se smeškam...pa nisi došao u butik bre pa da ti nešto uvalim....ja kad krenem da ti se lažno smeškam obrao si zelen bostan....ućutao je hahahahaa



E, kad krenu da me
nerviraju......
i maltertiraju.....
i šikaniraju.....
ej bre....mene 'vako finu
i nežnu....i strpljivu
i flegmatičnu.....
a bogme i romatičnu....
ali samo malkice
jer istinu da čuju neće
nego da se lažno smeškam
i ako može umiljato
i da vičem "može,može"
ma sve trčim bože,bože
eeee, ne može
jer kad ja počnem
lažno da ti se smeškam
zelen si bostan brale obrao
ako si meni na žulj stao.

Odma' im dam argumentaciju
naravno konkretnu
pa nam se pogledi sretnu
pa kad opletem po njima
a što umem da pletem
ihaaaaaaaa
sve idem klot-frket
pa promenim
pa kad im pletenicu upletem
pa ih onda rečima sapletem
pa im nadobudnost presretnem
oddeklamujem lako shvatljiv monolog
na čistom srpskom jeziku
bez vatanja vazduha i nedvosmislen
eeeeee,
onda naš razgovor postane smislen.

OJHAAAA

Oni bre misle da sam ja ona brljivka Ljiljka što piše pesme i pričice....svašta
naleteli na direktorku Ljiljku

hahahaha sad, kad sam se samostabilizovala mogu da nastavim da radim .....bravo Ljiljka hahah

PRESUDA

Volim andjela u tebi
volim i tog djavola
što iz duše ti viri
volim i tvoje navike
ma koliko bile svakakve
volim i inat tvoj
čak i onaj bez razloga
što se često kezi
kao lutka iz izloga
volim i kad sediš
i satima me ne vidiš
kad ne mogu da te dozovem
osim.....
kad ne haješ
kad mi samo nešto zvocaš i baješ
volim i kad ćutiš
i kad treba da pogadjam ti misli
volim te bre i kad me nerviraš
dobro....malo manje te tad volim
pre bih te ubila...
i ja ti vala presudila
na ljubav moju te osudila.

NASMEŠENO JUTRO

Tako nekako dodje jutro
da se samo smeškaš
bez razloga, bez povoda
ma...prosto sa osmehom ustaneš
sa osmehom se umiješ
i kafu jutarnju popiješ.

I tako.....osmehnuta kafa
nekako i misao uz nju postane laka
pa se onda s osmehom svučeš
dobro de....nije samo tog jutra
osmehnuto svlačenje hahaha
i osmehnuto se obučeš
bez problema oko toga
šta ćeš da navučeš
i onda nasmešen
izadješ u ovo jutro
sivo i hladno,
mokro i gadno
gde piči vetar i jure kola
a ti bi osmehom mogao
da nasmeješ sveta pola.


PS Hm.....samo da su češća ta jutra nasmešena....osmesi preko dana već zavise od mnogo drugih ljudi i koječega ostalog. Osmeh ujutru, pri ustajanju, je samo naš uspeh...i zavisi isključivo od nas

POŽURI

Zagrli me tako jako
da mi svaka mis'o stane
zagrli me tako jako
da mi vazduh ponestane

Zagrli me mišlju svojom
da osetim dušom mojom
kako klizi kao reka
tvoja mis'o sjajna, meka
po mom telu da se šeta
moje srce joj je meta.

I blizu si i daleko
zato ajde milo moje
šalji brzo misli svoje
da zagrle ove moje.

Evo sada sklapam oči
da osetim kad ćeš doći
trepavice sneno spuštam
u sebe te dušo puštam
milo moje ajd' požuri
nek ti mis'o sad pojuri.

UTKANA ŽELJA

Vreme...
Utkano u daljinu
Samo misao i želja
Putuju ruku pod ruku
Jedna drugu vuku
Dok ne osetim
Na bedrima dodir tvojih ruku
Osećaj me takne
Ruka u kosi……
Vreme me nosi
Daljina više ne postoji……

U misao uplićem želju
Sa vremenom mešam volju
Daljine mi osećaj kuju
U zvezdanom vremenu snuju
Sva htenja I žudnja
Samo da osetim tvoju ruku
Ka tebi me strasti vuku
Daljina me nosi
Vreme više ne postoji……

Tu sam….utkana u vreme I daljinu…u tebe i u sebe....

UDALJENOST

UDALJENOST

Daljine ne znače ništa
Pred srcem i željom pustom
I maglom gustom
Što daljinama se vije
Dok srce ludo bije
I duša pesničkim snom snije.

Daljine ne znače ništa
Ali udaljenost duša znači.
Ona se ni rečju ni željom pustom
Ne može preći
Od nje se samo može uteći
da se spasi ono duše što osta
dok i ono robom
udaljenosti ne posta.

PS Za podsećanje pesnikinji....

SUJETA

Čija je sujeta veća?
Da l’ njegova što rečima strast seje
Da se ne zna kojoj reči njegove hrle
Da l’ njena…..što k’o ruke u tišini grle.

Čija je sujeta veća?
Da l’ njegova što rečima šara
O sebi ne progovara
Il’ njena što o svemu govori sve
A opet ne znaš šta snašlo te.

Čija je sujeta veća?
Njegova što rečima vrelim žari srca svih dama
Il’ njena što nekako
Skrivena više voli da sanja.

Čija je sujeta veća?
Da l’ njena što želi da zna
Sigurnost voli
Al’ po nekad realom zbori
Il’ njegova plamena
Što rečima samo gori
Dok ne sagori
i sve oko sebe ne izgori
I ništa više ne govori.

I ko kome ovde dušu pije?
I ko je ovde budan a ko snije?
On što igru voli jer reči mu radja
Il’ ona što joj je istinita i tiha reč sladja.

PS Da pesnikinja ne zaboravi......

ŽAMOR

Žamore reči....
Na sve strane bruje
krivica ih kuje
u obruče stavlja
poverenje ne popravlja.

Na sve strane reči
kud god pogled da baci
da li su za nju
ili za neku drugu
a ima ih vala.....
ili je bolje da kaže Bogu hvala

Žamore reči.....
umorna je
neće više da čita
neće da se pita
neće dušom da skita
ne ume tako
da baca reči......
i sebe......
jedan jedini način postoji
i in zna koji
jedna jedina reč je dovoljna
i on zna koja

KADA BIH OPET

Šta sam sve prošla sa tobom mili
Kiše, oluje i sunčane dane
Radost i tugu
i pravu dugu
što posle jednog kišnog loma
za nas zasja iznad našeg doma.

Na planine se penjala
Zvezde ti skidala
I sebe davala
Strašću te pojila
Ljubavlju hranila
Sa tobom snevala
O tebi maštala
I duga čekanja ispaštala.

Decu ti radjala
U vatru padala
Mir me tvoj u život vraćao
Umesto mene cehove plaćao.

Rekama plivala
Voda me nosila
Ruka me tvoja od toga spasila
Eh te ruke......
One dovezu sve moje muke
Dodirom ljubavi u mirne luke.

Mislima si me pratio
Muke mi skratio
Ponosom kitio
Ljubavlju hranio
Osmehom bodrio
Na nedrima nosio.

Opet bih mili sve ponovila
Ni jednu bitku ne bih preskočila
Ni jednu radost ne bih zaobišla
Ni ljubav, ni suzu, ni muku, ni bol
Jer samo sam voljeni živi stvor.

Kada bih opet birati trebala
Tebe bih opet mili vrebala.



PS Po moravski kupinjaci I sokaci…..itd. hahahaha
Ova melodija.....za mene, kao zivot....ima svega

MARAME

MARAME

Nestajem u tebi
Nestaješ u meni
Umotani jedno oko drugog
Svijeni lebdimo u nama samima
Ja u tebi
Ti u meni
Biseri nam rasuti po postelji

Kao marama prijanjam uz tebe
Dušu ti dotiču lagano
Rubovi moji svileni
U oku nestajem
U uzdah ponireš
Ja oko tebe
Ti oko mene
Dve mreže umršene.

Smotani u klupko
Kao niti istog kanapa
Svuda te ima
Moj vetre dušu što mi nadje
Dodiruješ sve moje damare
Prsti u kosi....
Osetih vetar.

Ja sam kiša
Svuda me ima
Osećaš kišu?
Miluje te i ljubi sa milion kapi
U svakoj je komad mene
I ljubavi ove snene
Što ne zna za vreme.

Obavijeni jedno oko drugog
Kao pletenice strasti
Srasli životom u jedno
I udah i izdah nam isti
Sputani čekanjem
I dugim moranjem
Umirujemo sve svoje nemire
Mi.....dve upletene marame.

ZNAŠ KAKO...

Ne budi me u osvit zore
Još se borovi ne vide
I misao je u mraku
Sanjivo se meškolji
Na perjanom jastuku.

Ne ide mi se odavde
Toplo je....spavam
Mir je u meni i samo.....
Znaš onako... tiho treperi
Sreća u snu...
Zato ne budi me srećo
Ostavi me u u tebi
Samo me privuci sebi
Jednim pokretom ruke
Znaš kako.....
mmm......tako....

HVALA TI MATI

Podići ću spomenik
majci koja je rodila
i još dok je živa da upamti
umesto epitafa nežno urezati
HVALA TI MATI

Jer samo žena
snažnija od stene
mogla je da bude mati
žene, koja je uspela
onakvog mene
sa ivice ponora da vrati

NA POLA PUTA

Hej, mili moj

Pa gde smo se pogubili?

Da l’ to ljubav il’ nehaj

Iz nas miriše ?

Čula mi neki miris doneše

Da razlučim šta je... ne mogu

Umori mi telom kolaju.

Hej, mili moj

Pa kakav je to miris oko nas?

Čas sladak, čas opor,

Na tren čini mi se ljut

Ma i smeha ima u toj aromi

Dodira nežnih a vala i strasnih

Noći dugih i bezglasnih

Naravno...ima i reči preglasnih.

Hej, mili moj

Je l’ da te nadjem

Je l’ da me nadješ?

Hajde... pola ja...pola ti

Da se nadjemo opet

Kao i pre ...ma, ko zna koliko puta

Kad god neko

Od nas u mislima odluta.

Hej, mili moj

Da li si krenuo ?

Ja jesam......ma jesi i ti

Samo se šališ

Znaš da me to izludjuje

A i uzbudjuje....kao i tebe.

Aaaaa, tu si

Ma izeš reči....samo me zagrli

Mmmmm tako

Al’ ne baš toliko jako

Udavićeš me

I šta ćeš posle ti bez mene?

ŠUMSKO SRCE

ŠUMSKO SRCE

Jednom....u životu pre ovoga, sklonih se za vreme jedne oluje u šumu. Volela sam tu šumu i pre....topla, meka, sigurna.....i ne, nisam se plašila da budem u njoj. Prepuna drveća....lepa šuma. Osećala sam prosto da i ona voli mene..Moje lišće i njeno lišće nekako se razumelo.Onda kada je naišla oluja, magla gusta kao testo...ne vidim, ne znam put...samo osećam veliki strah,sakrih se u tu šumu.....medju drveće na jedno sigurno mestašce u samom srcu šume. Tu je bilo tiho i mirno....samo šumsko srce i ja. Oluja se smirivala i u meni i oko mene. Čitalo je lišće moje reči ispisane mislima....čitalo i ćutalo....čuvalo me je. Samo bi ponekad onako zašuštalo....prosto mi je govorilo svojim rečima., ispravljalo moje misli.....pokazivalo put. Znaš li da je list kao reč? Jeste.....svaki list je drugačiji, ima svoju boju, one žilice su različite, pa oblik, veličina....vidiš dva lista i misliš isti su...a nisu..tako je i sa rečima.

Oluja je prošla....izašla sam iz šume...nebo je drugačije, i vazduh drugačije miriše....strah je ustupio mesto snazi.

Volim moju šumu....i njeno lišće.....znam da i ona voli mene. Blizu mi je.... Prošetam svaki dan, ostavim misli da ih lišće pročita.....ali ne idem na ono svoje mestašće.....šumsko srce je naučilo na svoj mir i tišinu....a ja sam sve samo ne mirna.....i pravim buku...

DUŠA K'O DUŠA

Ne menja se duša....

a duša piše....
pa šta god da napiše
ona sebe ispiše
u danu lošem
u danu lepom
i u danu slepom

Zato je duša uvek onakva
kakvu je majka rodila
ljubavlju i osmehom zadojila
u život pustila
da se čeliči i kali
dok je bacaju život vali
ipak pliva duša ....taj oblutak mali.


Duša k’o duša
Vetar je nosi
Čas je ovde a čas u tvojoj kosi
Voli k’o vatra
Sagore u sebi
Duša je kao kiša
Nema gde ne prodje
Kao vetar
Nema damara koji ne pronadje
Kao sunce
Nema mesta tamnoga
Kao more
Nema kraja oko da vidi

Da l’ će moja duša da ti se svidi?

PRIJA

REČI BEZ REČI

Uvek ima reči nerečenih
koje i ne trebaju da budu rečima rečene
Već samo titrajem duše
Il’ užarenog tela
Žarom što sjaji iz oka
Pogledom smelim
Pokretom ruke....
Il’ namernim pravljenjem buke
Da skreneš pažnju na sebe
To mali strasni vrag vreba iz tebe

Uvek ima reči nerečenih
koje i ne trebaju da budu rečima rečene
Već mišlju izrečene
Tiho u sebi dok damari ti zvone
Ti čekaš…..sate ili dane
Da protutnje I da malom vragu svane.

E, onda nastane pesma
O rečima nerečenim
A pevaju je dvoje
Što napokon nadjoše reči svoje
To reči bez reči susreše druge bezrečne reči
I sve što tada treba reći
Rečeno je bez reči.

SAMOLEČENJE

DUŠA LUTALICA

Luta mi duša danas
Kao da lebdi u sopstvenoj tihoći
Ne može da se zakači ni za jednu misao
I da tu ostane...
Samo leti....kao vetar....
Nepostojana....
ali ne i nepostojeća
duša lutalica.....snena....tiha....
skitara koja mislima skita
skuplja ih u škrinju
da budu joj blizu.....
neuhvatljiva….treperava…
kao svetlost u daljini….
I ima boju…..zalazećeg sunca
Što bez glasa odlazi na počinak….
Znam šta radi
Luta….i lutajući skuplja
Delove sebe razbacane daljinama
Sećanja….osećanja….slike…
Za zimu……za dane hladne…
Za samoću koja dolazi.
Da otvori duša škrinju
I ledeno jutro utopli….
Hladnu noć pokrije…
Dan zagreje……

I prekinula bi lutanje
I ne bi
Mogu samo da je pustim
Da zadje
I da čekam
Da opet izadje….

imajte strpljenja......pogledajte do kraja





PS Proći će me....

TIŠINA

Prolazim kraj tebe
Ništa…..
Prodjem opet
Ništa…..
Pa se vratim
Stanem ispred tebe
Podignem ti
Spuštenu glavu
Oči…..kažu sve
Opet su te tuge saletele
Život nas sapliće
Uvrće I prepliće
Dodji….zagrliću te
I videćeš, biće lakše sve

Glava ti je na grudima mojim
Ćutimo….reči su višak
Tišina oko nas I mi u njoj
Naša tišina….tišina što drema
I posle bure u duši posprema
Podižeš pogled posle nekog vremena
U očima vidim ipak malo manje bremena
“Da stavim kafu?” pitam
“Stavi"

ŠAPUTANJA

Nekad se sklonim u ćutanje
Pobegnem od reči
Nekad se ti skloniš u ćutanje
To slušamo samo šaputanje
Sopstvenih duša lutanje.

I ne znam kako znam
Kad ćutanja su ti preduga
Pa te nateram da čuješ moj šapat
A ne znam ni kako ti znaš
Kada treba da prekineš moju tišinu
Samo znam da znaš
kako da skloniš mi tu težinu.

To valjda osećaj za dušu
Iz nas govori
Pa nas upozori
Da dosta smo slušali
Svojih duša sopstvena šaputanja
Vreme je da opet
Nam bude zajednička putanja.

To duša tvoja
Il’ duša moja
Samo pruži ruku
I povede dušu drugu.

ISPOD TVOJE BRADE

Zagrli me jako.....
tako da osetim kako krv ti struji
i srce kaže što reklo nije.
Zagrli me jako....
da osetim kako zateže se svaki mišić
u tebi....u meni.....
to pričaju lukovi u nama napeti
životom i rečima sapeti.
Zagrli me jako......
tako da čujem sve reči nerečene
one što jure kroz tvoje vene
a ne mogu biti izrečene
jer za njih ne postoji ni prostor ni vreme.
samo čekanje govori......

Zagrli me jako.....
dok glava mi je ispod tvoje brade
i ne daj...
ne daj da me neko od tebe ukrade.

ŠAPUTANJA

Nekad se sklonim u ćutanje
Pobegnem od reči
Nekad se ti skloniš u ćutanje
To slušamo samo šaputanje
Sopstvenih duša lutanje.

I ne znam kako znam
Kad ćutanja su ti preduga
Pa te nateram da čuješ moj šapat
A ne znam ni kako ti znaš
Kada treba da prekineš moju tišinu
Samo znam da znaš
kako da skloniš mi tu težinu.

To valjda osećaj za dušu
Iz nas govori
Pa nas upozori
Da dosta smo slušali
Svojih duša sopstvena šaputanja
Vreme je da opet
Nam bude zajednička putanja.

To duša tvoja
Il’ duša moja
Samo pruži ruku
I povede dušu drugu.

PRIVID

Kao koprena preko očuju
kao svileni prekrivač preko lica
kao zadivljujući poj ptica
kao život bez krvi
kao zanos što sve mrvi
kao poljubac prvi
tako ume da zaslepi
osećaj neki neznan i jak
samo privid stvara
reč neznanca što srce otvara

Ono što imamo jeste sreća
kraj mene je ipak
moja sreća najveća

ODOH U DAN

Kasnim......nema veze....nekako....treperim iznutra....još uvek.....pozitivno.......lepo jutro......odoh u dan......ovako treperava hahaha……samo da zapišem osećaj

Prestao je san
odoh u dan
ovo treperenje nosim kao plašt
Cela sam u njega umotana
drhtaj iznutra
što pokreće mi telo
i misao moram da smirim
i ove damare umirim
Mora da mi se na licu još vide
tragovi tvoje brade....
i ruku......dodir…
treperi u meni.....
nosim taj strasni nemir sa sobom
da delovi dana budu kao da sam s tobom.

Odoh sa svojim blagom u dan
u ovaj dan što na san ličiti neće
ipak…..nije gotov san
Spava u meni…
U očima mi je još pogled sneni
Odvlači misli I dušu pleni
Kao kosa što padne preko oka
i pramen noći će pokriti delić dana
duša će na tren opet da mi sanja
pogledom što luta
od početka do kraja mog puta
i tako......do večeras......
moj početku i kraju.

REČIMA

Reči su nas sastavile
reči su nas održale
reči će nas i spasiti
kada se život nad nas obesi
kao sto godina stare vresi
i tudje pakosti i gresi.

Rečima ću kidat vresi
pa da svetlost ipak dodje
do tvog oka i do duše
jer ja ne znam kako druže
da pomognem nego tako
znam da boli i to jako.

Rečima ću lepim, tihim
da napravim utočište
da se bar na par minuta
skloniš sa te život kiše
kao što je prijatelj meni
utočište napravio
kad se život na me onda
bio vazda okomio

ČUJEŠ LI?

Veruj pesmama mojim
jer njima život kola
stih što te budi u jutra rana
i što te prati preko dana.

Veruj i rečima mojim
Jer ja sam svoja reč
Al’ veruj i srcu mome
Kad ne može preko njih preć’.

Ćuti....čuješ li misli moje
to srce priča želje svoje
veruj tom srcu dok reči redja
srcem svojim osluškuj
ne okreći mom ledja.

Ne....ne mogu mu reči preći uvek u stih
al' možeš čuti kako ti zbore
kako tiho reči žubore
kao slap vode....
i kuda onda reči vode?
iz moje duše u tvoju dušu
hajde.... ućuti i slušaj
Čuješ li....žubor?

BULEVAR SMEHA

Svako ima svoj drhtaj
mimohod misli
i bulevar smeha
i punu čašu svakakvog peha.

Svako ima trg ljubavi
i aleju sumraka
i ko zna kakvog u sebi vraga
da natera osmeh da predje preko praga .

Najvažnije je da imaš
zagrljaj dragi
da tugu izvara
kad život počne da vara.

ONI

Da bi se ljudi razumeli

Moraju imati reči

Reči koje se razumeju

Ćutanje nije reč

To je samo mnoštvo reči

Koje ćutalac ne želi izreći

Oni koji se sretoše

nekad se razumeše

I ne, nisu stranci

Razumeju se oni dobro

Samo....jedno od njih se plaši reći

ne zna se zašto jer ćuti

a drugo se plaši njegovog ćutanja

zato što ne zašto ovaj ćuti.

Da li postoji način....jer stranci nisu?

Onaj što se plaši ćutanja zna jedan način

ali ne zna da li želi onaj što ćuti...jer ćuti.