DVA KRIVCA

Snaga ženina, izmedju ostalog, služi samo da bi joj se muški divili i želeli je. Kada se nadju blizu te snage ......pa treba da je iskuse....e, onda bi da dame budu krotke.....što će reći da se mnogo ne džilitaju hahaha

Odluke muški mrtvi ladni I bez imalo griže savesti prepuštaju ženama kad god to mogu…to je prirodni nagon za samoočuvanjem vrste te im ne treba zameriti….mnogo je praktičnije to samo prihvatiti. Zamislite kakva bi to bila vrsta da se mnogo muče i misle oko donošenja velikog broja odluka…..hoću da kažem da bi izumreli (znam da je nepravilno) kao vrsta od opterećenja I odgovornosti. Znaju I oni to pa se nagonski samočuvaju od pogroma….sve je to u cilju usrećivanja žena…...da muški duže traju.

Kad je stvaran svet…..kažu prvo je nastao Adam, pa je onda od njegovog rebra nastala Eva. Ovo je sto posto tačno….Mogu da zamislim kako je Adamu bilo dok su mu vadili rebro na živo. Eva je stvorena da Adam ne bi propao ….ofucao se i oklembesio listove kao posledicu silnog posla i stresa….a i da mu pravi društvo….kakvo god…..Adam treba da je zahvalan…..za Evu nisam sigurna.

Dakle…..koliko god rano ujutru došla u kancelariju I koliko god imala posla…..ja se posla ne hvatam…….neće duša pa to ti je…a nemam dušu da samomaltretiram svoju dušu I to na sabajle…drugi će je dovoljno muštrati ....skuvam kafu I počinjem da pišem….pitanje mi se samo nameće….ko je kriv za to moje duševno spisateljsko stanje s posebnim osvrtom na ljubavnu poeziju i prozu…..i odgovor znam……Adam…..

Žene su uvek krive za nešto....nije važno za šta. Krive su za neslan ručak, za keca iz matematike miloga čeda našega.....zajedničkog čeda da se razumemo.....za to što se gospodin muškarac prejeo jer mu je žena sipala previše u tanjir...ili je siroma ostao gladan jer je premalo sipala.....o tome da sam sipa nema ni govora....ma neeeee zato što ga mrzi.....već zato što neće odgovornost .....krive su kad pričaju isto kao i kad ćute....opet zbog odgovornosti rečenog tj. prećutanog....i za fleku na košulji ...e, tu se od njih s punim pravom očekuje da preuzmu odgovornost za skidanje muškarčeve neodgovornosti ..i zato što nigde nema baš tog šrafcigera koji ona inače svakodnevno koristi prilikom pranja, kuvanja, peglanja, raspremanja i svih ostalih društveno korisnih aktivnosti kojima je ispunjen njen inače prazan dan.....i kad i posle dvadeset godina ne zna gde mu stoji veš.....opet je žena kriva jer ga nije naučila....moreeeee, zna taj di djavo spava no neće da se muči oko veša i tako trivijalnih stvari.....a da legalo od djavola nadje zna.....


Kako god okreneš žene su krivci....kako se kaže ženski rod od reči „krivac“?

Ipak.....oni se vole.....mislim Adam i Eva.....dva krivca....život je čudo bre

BAJKA ?

Pod hitno mi je potrebna bajka......pošto nema ko da mi je ispriča....moraću sama
Dalja elaboracija na temu „u se i u svoje kljuse“ nije potrebna hahahahaha

Živela jednom,
u svom lepom dvorištu,
mala slatka devojčica.
Sva je bila kao čigra
Volela je da se igra
Oke biste k’o na zejtin
Samo glede i merkaju
Ipak svoj je svet imala
Od lutaka i klikera
Posle bilo i viklera,
I treninga i momaka,
Mesto klikera i lutaka
Ali to je druga bajka.

Njena mama a i tetka
Volele su da sva bude
K’o princeza obučena
Cipelice, haljinice
I mašnice i tašnice
A ona je šta će, kud će
Obuvala, oblačila
Sva je bila utegnuta
Ispeglana, mirisana
Kao lutka bože blagi
Pa kad tako pirlitana
I sva sretna pesak uzme
A mamica sirotica
Vrisne jadna ...ali kasno.
Večito je čeprkala
Je l’ po pesku je l’ po zemlji
I pevala i igrala
K’o malena dodolica
Prljavica, šarenica
Smejalica i dobrica


Kad je malo poodrasla
I shvatila neke stvari
Život udri tad po glavi
I shvatila napokon je
Da nju samo glava boli
Pa je rekla „ma nos’te se“
Imam i ja svoje snove
Nabaviću čak i bove
Da granice obeležim
I da sa njih ja zarežim
Rešila sam da ne bežim
Rešila sam da s’ ne ježim
Rešila sam da ne ležim
Da ne čekam da mi dodje
Ni cvet, ni breg a ni oblak
Da ne čekam da mi prodje
Bez osmeha vek u veku
Bez belaja i bez borbe
Vetar hvatam, suncu jezdim
Od kiše se ja ne sklanjam
Po men’ pada a ja plačem
Suze kriju kapi njene
Čini mi se i ne plačem
Bol me boli....ja ga bolim
Strah me jede a ja njega
K’o će preteć’ ugursuze
Malo li mi ti već uze
Nisu l’ dosta moje suze?
Ja ću preteć’ baš za inat
Tak’a mi je sorta, eto
Takvu mene rodi majka
Možda život jeste bajka
U vremenu.....u pauzi
Kada eto.....nije hajka.

Ljiljka bre.....ni bajku ne umeš da napišeš.....straota.....

OJHAAA

KADA MI NEDOSTAJEŠ

Kada mi nedostaješ
stavim te u misli
to je tvoje sve
to je moje sve
i u našem svemu
samo mogu da osetim te.
Tolika mi je mašta
da vidim te i čujem
mislima me ljubiš
i misao ti ljubim
tu....u svemu našem
postojimo mi
da pričamo i volimo se
da svadjamo i mirimo se
u našem domu od sna
od snenog oblaka
u našem svemu od misli
grčevito jedno uz drugo smo se stisli.
Kada mi nedostaješ
stavim te u misli
to je tvoje sve
to je moje sve

POSRED SREDE

Oj živote mili rode
kud me sada puti vode?
Gde si sada namerio
da se smucaš, da se skitaš?
mene ništa ti ne pitaš.

Kojim li ću sada putem
da li levo ili desno
svakako će biti besno
putovanje što mi nudiš
i usput me samo kudiš.

Ja ću ipak posred srede
moje misli ipak vrede
sad ti rode mene prati
opomeni ili vrati
il' na kafu makar svrati.

Adresu ti znam da znadeš
a i kako da me nadješ
od tebe se ja ne skrivam
i da oću šta mi vredi
oko tvoje za vek gledi.

PUTUJE MI DUŠA

Putuje mi duša
drhtajem svojim.
Jezdi ravnicom
pa pored reke
biser da skine
sa krošnje neke
vetar da uhvati
smeh da mu podari
zoru da dočeka svetlu, zanosnu
mrak na počinak da isprati
ljubav da oseti
kao djerdanom njome da se okiti.
Zvoni mi duša nikad da se zasiti
djerdan zveči i peva život
to se čuje njegov kikot
dok se duša sa snom igra
il' je java il' je san
ma nek je duši dobar dan.

U kočiji od sna
sa dva konja vrana
putem od zvezda
do meseca hita
ma samo ima
nešto da ga pita
dokle će duša
mišlju da skita.

Mesec duši odgovara
dok bude veka
dok bude brega
dok bude sna
i srce dok lupa
dok bude reka
dok bude leka
dok vetar ljubi kišu
dok mesec grli
sunce pri susretu
dotle će duša
skitnjom da se brani
to duša sama sebe hrani.

Zato se prepustih
i duši svojoj dopustih
da u kočiji divnoj
prostranstvom skita
jer mnogo me ona i ne pita.

ŠTA ĆE IKOM....

Kome trebaju sve moje reči
i ovaj juriš što u meni juri
ati vrani neisplakani
bele ptice lomnih krila
osmeh srca
na rub vremena
k'o na kolac nataknut
šta će ikom moje reči?
željom struje
mišlju bruje
mis'o lepa izatkana
srmom duše prošarana
šta će ikom blago moje
suza topla radosnica
suza ledna nemuštica
reči moje kamenovi
oko vrata pa u reku
razblažene tad u vodi
nemuštice manje peku.

Kada nisi hrabra...kadra
da reč čuješ kako valja
to sećanje progovara
onda ćuti, ne govori
kamen uzmi, ne romori
dok se tuga ne izmori
nemuštice ti umori
nemušt reči za vek skloni.

HEJ.......

Hej...jel' ti nekad
misao odletela pod strehu?
Znaš, onako kao vrabac u letu
samo protutnji
ma ne vidiš ga uopšte
tek osećaj imaš da pored tebe prodje
projektil mali voljom vrapčevom vodjen.

A?
nije ti se to desilo?
Naravno....pa tvoje su misli jasne
skoncentrisane, uobličene
iz glave ne izleću
samo ti pametne stvari u nju sleću
a ne k'o ove moje...
što na jato vrabaca liče

Aaaaa.....jel.... ćute tvoje misli?
Ćute.......pa naravno
E, ove moje dživdžanišu
Toliko toroču i svadjaju se
da mi je po nekad haos u glavi
pa to ume da me umori, smlavi.

Je l' su misli tvoje mirne?
mislim....je l' ne skakuću?
Dabome da su mirne
i ti si miran....
te one stoje ili sede smireno
a ne k'o ja......što mira nemam
moje ne da skakuću
nego kao da su na trambolini
pa onda u brzini
omanu i tresnu
podignu se
prašinu sa zadnjice otresu
i nastave dalje
želja ih pod strehu šalje.