PUTUJE MI DUŠA

Putuje mi duša
drhtajem svojim.
Jezdi ravnicom
pa pored reke
biser da skine
sa krošnje neke
vetar da uhvati
smeh da mu podari
zoru da dočeka svetlu, zanosnu
mrak na počinak da isprati
ljubav da oseti
kao djerdanom njome da se okiti.
Zvoni mi duša nikad da se zasiti
djerdan zveči i peva život
to se čuje njegov kikot
dok se duša sa snom igra
il' je java il' je san
ma nek je duši dobar dan.

U kočiji od sna
sa dva konja vrana
putem od zvezda
do meseca hita
ma samo ima
nešto da ga pita
dokle će duša
mišlju da skita.

Mesec duši odgovara
dok bude veka
dok bude brega
dok bude sna
i srce dok lupa
dok bude reka
dok bude leka
dok vetar ljubi kišu
dok mesec grli
sunce pri susretu
dotle će duša
skitnjom da se brani
to duša sama sebe hrani.

Zato se prepustih
i duši svojoj dopustih
da u kočiji divnoj
prostranstvom skita
jer mnogo me ona i ne pita.