DVA KRIVCA

Snaga ženina, izmedju ostalog, služi samo da bi joj se muški divili i želeli je. Kada se nadju blizu te snage ......pa treba da je iskuse....e, onda bi da dame budu krotke.....što će reći da se mnogo ne džilitaju hahaha

Odluke muški mrtvi ladni I bez imalo griže savesti prepuštaju ženama kad god to mogu…to je prirodni nagon za samoočuvanjem vrste te im ne treba zameriti….mnogo je praktičnije to samo prihvatiti. Zamislite kakva bi to bila vrsta da se mnogo muče i misle oko donošenja velikog broja odluka…..hoću da kažem da bi izumreli (znam da je nepravilno) kao vrsta od opterećenja I odgovornosti. Znaju I oni to pa se nagonski samočuvaju od pogroma….sve je to u cilju usrećivanja žena…...da muški duže traju.

Kad je stvaran svet…..kažu prvo je nastao Adam, pa je onda od njegovog rebra nastala Eva. Ovo je sto posto tačno….Mogu da zamislim kako je Adamu bilo dok su mu vadili rebro na živo. Eva je stvorena da Adam ne bi propao ….ofucao se i oklembesio listove kao posledicu silnog posla i stresa….a i da mu pravi društvo….kakvo god…..Adam treba da je zahvalan…..za Evu nisam sigurna.

Dakle…..koliko god rano ujutru došla u kancelariju I koliko god imala posla…..ja se posla ne hvatam…….neće duša pa to ti je…a nemam dušu da samomaltretiram svoju dušu I to na sabajle…drugi će je dovoljno muštrati ....skuvam kafu I počinjem da pišem….pitanje mi se samo nameće….ko je kriv za to moje duševno spisateljsko stanje s posebnim osvrtom na ljubavnu poeziju i prozu…..i odgovor znam……Adam…..

Žene su uvek krive za nešto....nije važno za šta. Krive su za neslan ručak, za keca iz matematike miloga čeda našega.....zajedničkog čeda da se razumemo.....za to što se gospodin muškarac prejeo jer mu je žena sipala previše u tanjir...ili je siroma ostao gladan jer je premalo sipala.....o tome da sam sipa nema ni govora....ma neeeee zato što ga mrzi.....već zato što neće odgovornost .....krive su kad pričaju isto kao i kad ćute....opet zbog odgovornosti rečenog tj. prećutanog....i za fleku na košulji ...e, tu se od njih s punim pravom očekuje da preuzmu odgovornost za skidanje muškarčeve neodgovornosti ..i zato što nigde nema baš tog šrafcigera koji ona inače svakodnevno koristi prilikom pranja, kuvanja, peglanja, raspremanja i svih ostalih društveno korisnih aktivnosti kojima je ispunjen njen inače prazan dan.....i kad i posle dvadeset godina ne zna gde mu stoji veš.....opet je žena kriva jer ga nije naučila....moreeeee, zna taj di djavo spava no neće da se muči oko veša i tako trivijalnih stvari.....a da legalo od djavola nadje zna.....


Kako god okreneš žene su krivci....kako se kaže ženski rod od reči „krivac“?

Ipak.....oni se vole.....mislim Adam i Eva.....dva krivca....život je čudo bre

BAJKA ?

Pod hitno mi je potrebna bajka......pošto nema ko da mi je ispriča....moraću sama
Dalja elaboracija na temu „u se i u svoje kljuse“ nije potrebna hahahahaha

Živela jednom,
u svom lepom dvorištu,
mala slatka devojčica.
Sva je bila kao čigra
Volela je da se igra
Oke biste k’o na zejtin
Samo glede i merkaju
Ipak svoj je svet imala
Od lutaka i klikera
Posle bilo i viklera,
I treninga i momaka,
Mesto klikera i lutaka
Ali to je druga bajka.

Njena mama a i tetka
Volele su da sva bude
K’o princeza obučena
Cipelice, haljinice
I mašnice i tašnice
A ona je šta će, kud će
Obuvala, oblačila
Sva je bila utegnuta
Ispeglana, mirisana
Kao lutka bože blagi
Pa kad tako pirlitana
I sva sretna pesak uzme
A mamica sirotica
Vrisne jadna ...ali kasno.
Večito je čeprkala
Je l’ po pesku je l’ po zemlji
I pevala i igrala
K’o malena dodolica
Prljavica, šarenica
Smejalica i dobrica


Kad je malo poodrasla
I shvatila neke stvari
Život udri tad po glavi
I shvatila napokon je
Da nju samo glava boli
Pa je rekla „ma nos’te se“
Imam i ja svoje snove
Nabaviću čak i bove
Da granice obeležim
I da sa njih ja zarežim
Rešila sam da ne bežim
Rešila sam da s’ ne ježim
Rešila sam da ne ležim
Da ne čekam da mi dodje
Ni cvet, ni breg a ni oblak
Da ne čekam da mi prodje
Bez osmeha vek u veku
Bez belaja i bez borbe
Vetar hvatam, suncu jezdim
Od kiše se ja ne sklanjam
Po men’ pada a ja plačem
Suze kriju kapi njene
Čini mi se i ne plačem
Bol me boli....ja ga bolim
Strah me jede a ja njega
K’o će preteć’ ugursuze
Malo li mi ti već uze
Nisu l’ dosta moje suze?
Ja ću preteć’ baš za inat
Tak’a mi je sorta, eto
Takvu mene rodi majka
Možda život jeste bajka
U vremenu.....u pauzi
Kada eto.....nije hajka.

Ljiljka bre.....ni bajku ne umeš da napišeš.....straota.....

OJHAAA

KADA MI NEDOSTAJEŠ

Kada mi nedostaješ
stavim te u misli
to je tvoje sve
to je moje sve
i u našem svemu
samo mogu da osetim te.
Tolika mi je mašta
da vidim te i čujem
mislima me ljubiš
i misao ti ljubim
tu....u svemu našem
postojimo mi
da pričamo i volimo se
da svadjamo i mirimo se
u našem domu od sna
od snenog oblaka
u našem svemu od misli
grčevito jedno uz drugo smo se stisli.
Kada mi nedostaješ
stavim te u misli
to je tvoje sve
to je moje sve

POSRED SREDE

Oj živote mili rode
kud me sada puti vode?
Gde si sada namerio
da se smucaš, da se skitaš?
mene ništa ti ne pitaš.

Kojim li ću sada putem
da li levo ili desno
svakako će biti besno
putovanje što mi nudiš
i usput me samo kudiš.

Ja ću ipak posred srede
moje misli ipak vrede
sad ti rode mene prati
opomeni ili vrati
il' na kafu makar svrati.

Adresu ti znam da znadeš
a i kako da me nadješ
od tebe se ja ne skrivam
i da oću šta mi vredi
oko tvoje za vek gledi.

PUTUJE MI DUŠA

Putuje mi duša
drhtajem svojim.
Jezdi ravnicom
pa pored reke
biser da skine
sa krošnje neke
vetar da uhvati
smeh da mu podari
zoru da dočeka svetlu, zanosnu
mrak na počinak da isprati
ljubav da oseti
kao djerdanom njome da se okiti.
Zvoni mi duša nikad da se zasiti
djerdan zveči i peva život
to se čuje njegov kikot
dok se duša sa snom igra
il' je java il' je san
ma nek je duši dobar dan.

U kočiji od sna
sa dva konja vrana
putem od zvezda
do meseca hita
ma samo ima
nešto da ga pita
dokle će duša
mišlju da skita.

Mesec duši odgovara
dok bude veka
dok bude brega
dok bude sna
i srce dok lupa
dok bude reka
dok bude leka
dok vetar ljubi kišu
dok mesec grli
sunce pri susretu
dotle će duša
skitnjom da se brani
to duša sama sebe hrani.

Zato se prepustih
i duši svojoj dopustih
da u kočiji divnoj
prostranstvom skita
jer mnogo me ona i ne pita.

ŠTA ĆE IKOM....

Kome trebaju sve moje reči
i ovaj juriš što u meni juri
ati vrani neisplakani
bele ptice lomnih krila
osmeh srca
na rub vremena
k'o na kolac nataknut
šta će ikom moje reči?
željom struje
mišlju bruje
mis'o lepa izatkana
srmom duše prošarana
šta će ikom blago moje
suza topla radosnica
suza ledna nemuštica
reči moje kamenovi
oko vrata pa u reku
razblažene tad u vodi
nemuštice manje peku.

Kada nisi hrabra...kadra
da reč čuješ kako valja
to sećanje progovara
onda ćuti, ne govori
kamen uzmi, ne romori
dok se tuga ne izmori
nemuštice ti umori
nemušt reči za vek skloni.

HEJ.......

Hej...jel' ti nekad
misao odletela pod strehu?
Znaš, onako kao vrabac u letu
samo protutnji
ma ne vidiš ga uopšte
tek osećaj imaš da pored tebe prodje
projektil mali voljom vrapčevom vodjen.

A?
nije ti se to desilo?
Naravno....pa tvoje su misli jasne
skoncentrisane, uobličene
iz glave ne izleću
samo ti pametne stvari u nju sleću
a ne k'o ove moje...
što na jato vrabaca liče

Aaaaa.....jel.... ćute tvoje misli?
Ćute.......pa naravno
E, ove moje dživdžanišu
Toliko toroču i svadjaju se
da mi je po nekad haos u glavi
pa to ume da me umori, smlavi.

Je l' su misli tvoje mirne?
mislim....je l' ne skakuću?
Dabome da su mirne
i ti si miran....
te one stoje ili sede smireno
a ne k'o ja......što mira nemam
moje ne da skakuću
nego kao da su na trambolini
pa onda u brzini
omanu i tresnu
podignu se
prašinu sa zadnjice otresu
i nastave dalje
želja ih pod strehu šalje.

NEBO I ZEMLJA

Kako sam sklona blic mislima...onome što ja zovem sudar čekajućeg osećanja i misli jer uvek prvo osetim nešto... mnogo pre nego saznam šta je to tačno ...kažu izražena intuicija...pa da ne dužim.....tek, misao .......nebo i zemlja.....uvek jedno kraj drugoga a nikad skupa.

Nebo zemlji lice gleda
ljubi ga i miluje
dodiruje
nežno......
dušom vetrova
ne bi li njegovu dragu razbudio
ali nikada do njene srži ne dodje
već samo prelepim licem prodje
kad ptica sleti i drhtaj nebeski joj donese
il' vetar dune i misli neba
prospe pred dragu k'o raznizane perle
kad pošalje kišu sa milion poljubaca
svakog jutra joj zakači sunce
da je ugreje
svake večeri se okiti mesecom
da mu draga ne bude u mraku
i tako ceo vek......

Zemlja........
raskošna lepotica
lice boginje ima
plodna
rodna
dušom da hrani svet
srcem da brani porod
zemlja je majka
zemlja je sestra
jaka i stamena
pravljena od blata i kamena
podići se ne može
uzleteti ne može
srce ima koje je vezuje
prejake su njegove vreže
prejake zelene mreže
dokle god to divno lice seže
tako lepa
samo može da čeka
na poljubac neba
il' po ptici što poleti
pozdrav da pošalje
izgleda
kao da dragom maše
i tako ceo vek...

Nebo nema mira
vazda u pokretu nekud žuri
ali do zemlje da se spusti ne može
da dragoj poljubac da
da je zagrli kako valja
i kako vekovima sanja.

Zemlja ima mir
i nepokret što je drži
ne može da se podigne do neba
da dragom poljubac da
i zagrli ga kako valja
i kako vekovima sanja.

Za vek spojeni
za vek rastavljeni
nikad zagrljeni
nikad sastavljeni
žive svoje živote
gledajući se
u sudbi nedodira
u sekundi ptičjeg uzleta
ili sleta
u dahu vetra
i poljupcima kiše
oni imaju samo svoje trene
noseći svak svoju lepotu i breme
dok teče vreme....
za vek čekaju samo trene.

Kad priroda jednom poleti
kad nestane sve kao koprena
od pene i njene oči snene
oči zemlje neljubljene
da li će nebo napokon sići
s vetrom, olujom ili mišlju ludom
ili će zemlja uzleteti ka njemu
k'o jato ptica sa njenog lica
možda se nadju na pola puta
na pola puta
gde ljubav im vekovima luta.

MOJA REKA

Reka…..
Moja reka....
Kao kraljica se šepuri
A oni splavovi kao paževi
Veći mogu biti i dvorske dame
Šareni, kitnjasti gordo stoje
Manji su sluge
A sve obasjano bojama duge.

Moja reka......
Mir mi pruža kad god zaželim
Nekako zna da sve kockice moje složi
I osmehe mi umnoži
Samo ne ispunjava baš sve moje želje
I ne treba.....
Ipak... dozvoljava da kraj nje sanjam
E, to treba......
Jer šta je čovek bez sna?
Kao dan bez odmora.

Ah, da....pored nje se i smejem
I teške misli razvejem
Nekako....kada je odmorna uzme ih od mene
Kada je umorna samo ih presvuče
u lepše haljine obuče
i tiho kaže
„Hajde dušo......glavu gore
I od lošeg ima gore
Život jeste samo more
A ti jesi reka mala
Moru svome snagu dala
Teci reko, nemoj stati
Srce dušu neka prati.
Hajde mila,
živa ti meni bila
I još mnogo kraj mene snila“

Moja reka.......

Nera i Meš......Nera je kokerka stara 3 meseca. Cic i zet su je kupili jer se naša mila kći teško navikavala (zapravo nikako) na život bez pasa. Naravno, zet navija za Partizan te je uslov bio da pas bude crni-beli hahahaha
I tako je njihov zajednički život nasmejala Nera...i unervozila....i dan im počinje mnogo ranije nego su navikli....i nestaju stvari hahahahah......i shvatili su oboje da su podložni dresuri hahahahaah
Juče....prva Nerina šetnja na Savi sa Mešom.....inače ga obožava....a i on nju izgleda smatra svojinom hahahaha
Prelep dan.....Sava.....deca......psi.....smeh.....Maca je morao ostati kući.....nedelja i to ona lepa....najlepša.....

REKOH LI TI....

Rekoh li ti da sam kao kiša
a ti uporno hočeš da kisneš
posle ti je djavo kriv
kad od muke možeš da vrisneš.

Pa......dobro.....kad baš hoćeš

Sva sam od kapi
sva sam od vode
i topla i hladna u isti mah
nežna i jaka
hirovita i blaga
rodna i plodna
samo sam kiša
što niz vrat ti klizi
miluje ruke i oko ti ljubi
zamahni rukom
uhvati me samo
hahahah
u šaci imaš samo malo mene
samo neke kapi što su bile snene
pogledaj oko sebe
svuda sam ja
i duša ti se pretvorila u kapi
kapi tebe i kapi mene


Podigni lice.....ispruži dlanove
je l' osećaš moje kišne valove
to duša moja.....duša kiše
oko tebe pada sa tobom diše

DA UDJE DANAS

Kameni pločnik.....kamene kuće......kamene ulice.....kameni grad. Tim sivim kamenom odzvanjaju koraci njeni. Tup...tup...tup...umorne štikle po umornom kamenu govore umornim hodom umorne Marije.....Povijene glave ulazi u sivu kamenu zgradu....gotovo je....sve je završeno. Surovo i teško. Kidanje u stomaku oseća još uvek dok ulazi u stan....nema nekih stvari....u kupatilu nedostaju njegove stvarčice .....u dnevnoj sobi zjapi prazan sto za kompjuter. Lampa....ona što su kupili kada su letos bili na odmoru ....odmor....dolazi joj kao talas sećanje i plavi je....muti joj se pogled. Tada je upoznao nju....od tada počinje haos koga ona nije bila svesna u početku. Kasnije je saznala.....daljina nije učinila svoje. Seda u fotelju, savija noge ispod sebe kao dete...ulazi u sebe tako tromu i raskomadanu......mora da je bila velika ljubav kada je ona odlučila da se preseli u njihov grad....komade sebe sakuplja po sebi...ne vredi. Previše je sveže sve...lebde delovi nje po segmentima svesti....očaj traje do duboko u noć....očaj lutanja po sopstvenom postojanju....vreme.....mora čekati vreme....ne zna kad će to biti.....najverovatnije sutra....
Od jednom, u ono vreme kada noć odlazi na spavanje a dolazi jutro... samo je podigla glavu.....tako svojstveno njoj....boli,boli....i kao da se probudila iz transa...pogled je bistar, jasan, glava dignuta malo višlje nego što treba, ali to je iz prkosa.....sama sebi dodaje samopouzdanje. Uvek je tako kada je život samelje. Uvek isto reaguje. Zna da će preuzeti kontrolu samo treba sačekati ....i ona je strpljivo čekala samu sebe. Ustaje, dubok udah...onaj što svaki nerv u telu pomeri....ulazi u spavaću sobu. Hladnim pogledom predje preko poluotvorenih vrata njegovog ormana koji je zjapio prazan. Otvara širom prozor da udje danas....

NINDŽE

Ajde more.....
nadu stvaramo mi a ne država
jel vidiš da smo svi u pesmi veseli
realno veseli.....i realno očajni
vrlo obučeni za preživljavanje
i do samoneprepoznavanja izmučeni
kvalitetom dugogodišnje obuke
dodjemo ti bre k'o nindže
samo šarene i malo uzguljene
ne znamo kud glavom udaramo
ali znamo da će samo nas glava da boli
gde god da udari
zato sa osmehom imamo sudar u reali
jer to uopšte ne boli
a duša nam privatnička baš to voli
te smo ipak svoji i nasmejani
doduše i nadrndani, besni i stresni
ali vazda svesni
gde smo, ko smo sada i ko smo bili
pa makar i neki bolji život snili
to smo mi.....privatni sanjari
večiti sa životom i državom rivali

VELIBOR

Bor je bor
ali ako hoćeš sa njim razgovor
onda moraš naučiti bor
kako se vodi tihi razgovor
kako se maše lako, nečujno
kao što misao hoda bešumno.

Ma ne sumnjaj ni malo
da će bor naučiti
i da priča i da maše
da se smeje i da plače
s tobom tiho kao sunce
što žari ti letom lice
tako tiho kao što su
sve te naše nesanice
što kazuju svoje lice
lice male lutalice.

Ajd' pokušaj, života ti
da naučiš ti tvoj bor
da vodite razgovor
daj mu ime Velibor.
Dopašće se njemu ime
idu duge, duge zime
trebaće ti zelen reč
tvoje tišine stvoritelj
uvek treba takav prijatelj
da sve tvoje reči čuje
i kad plaču i kad bruje
sve to čuje Velibor
on je dusa, on je dom.

BRLJIV DAN

Ja brljiva
brljiv dan
nema veze
bar je nasmejan

On se smeje
meni u lice
ja se njemu
kezim u facu
a klijenti-pacijenti
klibere se
šta će jadni
neko od njih
čak putuje
neko opet
malo luduje
sve to ludo
sestro, brate
pa sad eto
tako ludi
zagrlimo jedni druge
smejemo se, čestitamo
znaju oni a znam i ja
život ima jedan konto
sve što knjižiš računa se
potražuje i duguje
s besparicom se druguje
uvek dužan nikad ružan
osećaš se kao kužan
al' smo eto ludi, lepi
ali nismo zato slepi
dokle ćemo da gledamo
sve dok oči ne sklopimo
tako oni gore kažu
radi, rmbaj i zaradjuj
mnogo ih je ...ma previše
ko će sve to da namiri
kad će život da se smiri

Od života prelepoga
konta su nam baš sirota
Od toga nam duše lepše
al' i grešne Bože prosti
godina će baš da posti
kom opanci kom obojci
pomršeni život konci

Pa mi tako umršeni
namršteni, nasmešeni
zagrlimo kog imamo
brata, roda il' komšiku (može i komšija)
osmeh dajmo, šalu, zgodu
ko zaradi bar za vodu
kad isplaća porez, prirez,
pa i svaki mali zarez
taman da mu preostane
za osrednji mesni narez.

OJHAAAAA

STIGOH

Pa……stigoh i ovaj rok. Oko 24 sata noćas sam završila posao. Maki dodje po mene…dočekaše me sneni krzneni pozdravi i naravno Mazino zvocanje koje lepo kaže “pa gde si ti do sada” . Maca je već spavao…..samo sam se umotala u dve velike ruke koje po inerciji onako uspavane kreću ka meni….poljubac u kosu….mrmljanje u stilu “stigla si”….zagrljaj što na dve sekunde stegne i izmami uzdah a onda popusti ostavljajući ljubav i tplotu što greje mi ledja…i divan osećaj pripadanja….. mmm…lepo je…pogledah u borove……ma, samo su mi mahnuli…..časna reč umeju da mašu…. san poče da mi hvata misli jednu po jednu u svoju tananu mrežu i donese odnekud pesmu…ma to su je borovi poslali, sigurna sam….

POTRAGA

I hoda svako ulicom svojom
Osmeh I suzu u duši nosi
Nekome osmeh na reveru stoji
A nekom opet skriven u džepu
Nekom suzni djerdan vrat krasi
A neko opet suzu sakrio u guši
Pa joj ne da da krene da ga ne uguši.
Važno je da svako životu prkosi
Dok dušu svoju hodeći nosi.
U duši svakoj žive andjeo I vrag
Nekoj je duši draži djavolak
A nekoj je andeo više drag.

Iz bulevara smeha u ulicu tuge
Iz ulice tuge u aleju sumraka
Pa auto putem osećanja I plakanja
Pa desno predji preko parka osmeha
Pazi da ne odeš u slepe ulice malera i peha
Ponora I greha….dobro, ajd’ može malo
Ali se odmah postavlja pitanje
Gde je granica za malo….
Možda odgovor stigne u neko ludo svitanje
Lud odgovor na još ludje pitanje.


Kod skvera sreće skrenuti levo
Pa pravo pored česme što beskrajem toči
Vino života, nade i volje
Tu stati i dobro se napiti
Al’ ne daju da se toči u balone
Jer kažu ne možeš imati nade i volje na galone
I ako imaš naklonost gospe sudbine
Proći ćeš pokraj spomenika sreće
E odatle…..ulicama pameti, rada i strasti
Putevi vode do trga ljubavi
Sve ostalo samo će ti se kasti.

Ovim putevima, ulicama,
Prečicama I bulevarima
Svako šeta svog ličnog vraga
I andjela u duši što nosi
Prelazeć ko zna koliko puta
preko tudjeg praga
Dok traži sličnog drugog vraga
Il’ andjela srcu draga.

CRNA MARAMA

Umorna sam.....
jako....
sutra, tj. danas,
moram završiti sav posao.
San od mene odlazi
ruke su olovom punjene
život se vraća po svoje
senke me prošle pohode
misao moju odnose
ne želim nikog da teretim
zato sednem i napišem
prošlosti davne, pradavne
bežte od mene beštije
vek čitav za mnom hodite
zar se niste umorile.

Crnu sam maramu povila
i u dan krenula
pogled sam u se gurnula
da vidim gde sam se sakrila
U tamu svoju vratih se
ne vidim sebe.....nema me
daire zvone zanosno
reči se smeše sebično
smehom se ori tamnina
lažima noć se smeje
čak se i mesec sakrio
samo da ne vidi mene.

Ostani sama sa sobom
ne idi putem prelepim
tuge su uvek zanosne
ruke im duge, preduge
treba ti misao jasna
treba ti glava bistra
ne veruj rečima što zvone
ne veruj onom što ne vidiš
ono što imaš dosta je
za mnoge čak i premnogo
ostani gde jesi ....ne idi
putem što razum ne vidi.

Crnu sam maramu povila
i u dan krenula
da sahranim deo sebe
poslednjom snagom
prošlost sklanjam
budućem danu ja se klanjam.






PS Kada su reči jako umorne
pradavnoj prošlosti su sklone.....
jutro im snagu daruje
samo malo da odsnuje

BISERJE

Biserje zvoni u tebi i meni
kao praporci po malo sneni
Misao pevaju oni strasnu
što pretvori se u reč jasnu
u uzdah slasti dok šaraš po meni
rukama dok ispisujem želje
po telu vrele talase ti puštam
zveči sve jače biserje zrelo
osećaj dodira zveket mu blaži
dodir ga teši ali i snaži.

Zastaše dodiri da se dodiruju
to strast na prozore duša nam lupka
pobeže biserje u izvor života
u izvor života ispod mog pupka.

ŽELIM

Da vam duše budu meke
da nikakve život senke
ne ometu radost vašu
da vas zdravlje sve posluži
i mir plovi vam u duši
kao reka tiha, mirna
kao polja žita rodnog
nek vam srca budu puna
smeha milog blagorodnog

Nek vam duše poput ptica
jedna drugoj sad polete
nek vam mis'o bude čista
kao sunce neka blista
mirne duše svašta mogu
u domu da stvore slogu
mir i ljubav nek se slože
i radosti nek se množe

Hristos se rodi.......

ČIK SE POPNI

Toliko stresa
toliko besa
na sve strane šiklja
melje i čupa
i drvo staro
i stablo mlado.

Toliko jada,
čemera i bola
gde god okom da podješ
u očaj dodješ
beda nam misli kolje
nabija nas na kolje.

Ej živote skote
mili idiote
ja te ipak volim
ima te prebolim
za inat
i to smehom i osmehom
i ljubavlju i torokom
zagrljajem a i pesmom
smejalicom pričom smešnom
napisanom rečju veštom
mišlju sretnom brzalicom
raspevanom mozgalicom.

Sam se kezi bem ti sunce
ajd na brvno ako smeš
čik se popni idiote
da te smlatim
mili skote.

KAD TIŠINA GOVORI

REDAK GOST

Spava mi se.....pauza.....

San na oči ne dolazi
baš je redak gost
a i kad dodje
sve u neko nevreme
kad mu nije vreme
kao sad.....

San.....ili spavanje
spavanje....
san mi ne treba
jer budna sanjam
i ne progovaram

Tiho u sebi
sanja mi duša
samo sklopim oči
ma tren je dovoljan
da odem u san
i prekinem dan
tako budna
o čem sanjam
neću reći
jer san će mi tad uteći.

ČUVAJMO

Čovek nije put
da po njemu rasipamo
reči kao kamenje

Čovek nije jama
pa da ga zatrpavamo
rečima

Čovek nije bačva
pa da ga punimo rečima
dok ne počne da preliva

Čovek nije smetlište
da na njega odlažemo
reči koje nam na um padnu

Čovek nije komad mesa
pa da ga tranžiramo
rečima kako želimo

Čuvajmo reči da kažemo
tačno ono što osećamo
ili hoćemo izreći
najbolje je zajedno
naravno ako može
a ne može uvek,
a ne samo da bilo šta kažemo
jer nema boljeg izgovarača nereči
do onoga koji kaže mnogo
nepotrebnih reči
zato što se medju mnoštvom
lako provuku i lažne
a ne samo istinite i važne.


TREBA - NE TREBA

Ponekad se pitam
šta bi se to zbilo
kad me ne bi bilo
šta bi se dogodilo?

Kad me ne bi bilo
malo bi se tuge
oko nekih ljudi svilo
pa bi prošlo i to
tako i treba

Kad me ne bi bilo
malo bi osmeh nečiji zastao
pa bi onda svoj put nastavio
tako i treba

Što neće ova tišina da me pokrije
u nju da se sakrijem
kao u toplo ćebe uvijem
i......da me nema
ali tako ne treba
zato toga i nema.

TAMO GDE ŽIVE

Tamo gde žive vera i nevera
tamo gde žive ljubav i neljubav
deleći stan u istoj duši
tamo se zida a ne ruši.

Ako veru hraniš
nevera gladuje
ako ljubav hraniš
neljubav gladuje
Vera od nevere otima
ljubav od neljubavi uzima
jedini lek da duši ne bude zima
jedini način da srce zažagori
da reči ponovo počne da zbori.
Jedino tako otvaraš vrata
jedino tako duša ne beži
jedino tako nevera ne reži
jedino tako strah se skloni
i duša duši prikloni.

Jedno drugo jede
jače se slabijim hrani
jedno umire a drugo se radja
odvajkada u prirodi je tako
tako, a ne naopako.


ZAKOPČAJ

Tišina.....u meni
probija se kroz buku oko mene
smetaju mi glasovi
smeta mi njihov smeh
smetam sama sebi
smetaju mi reči
od mene me kriju
drugom otkriju
zakopčaj svoje reči
ogrni bundu od tišine
sakri se u tmine
greške ne pravi
misli saberi u glavi
osmeh kući ostavi
u bezreči zakorači
i tugu nikad ne svlači
strah prigrli jer on te štiti
ne veruj......
nestani......
u sopstvenoj tišini

NEMAM ŠTA DATI

Živim u tišini
nema nikoga
nema ničega
samo ja
i muzika
napokon.......

Uspavljuje me
kao dadilja
tiho tonem
u tugu......
samo moju

Reči.....
moje šapuću
ruke su mi teške
jedva ovo kucam

Bezgalsne misli
vuku se dušom
kao prebijene mačke
kao smrznuti vrapci
na porušenim crepovima
kao seoski džukci
cunjaju po sokacima duše
umorna sam......jako...
teturaju mi ruke po tastaturi
tuga.....i beznadje
svuda oko mene
problemi, muke....tudje
gledaju me i ne trepću
spodobe života
uzeše mi svu snagu
tišina po meni hoda
tišina moja i tišina njina
život se vuče kao psina
mrcina.....teška mu sudba
i gladi puna
srce mi podstiče buna
al' razum ne da
nema mi ko dati mir
zatvorene duše oko mene
same u sebe gledaju nemo
kažu da vide a ne vide
kažu da znaju a ne znaju
kažu da su tu a nisu

Ne....nemam šta više dati
dok prolaze ovog dana
tužni sati

MOĆ 2 - DOPUNJEN TEKST

1. deo objavljen 15.11.2009.

I reče davno jedan čovek „moćna je reč“
a drugi čovek poverova u reči ove
I reče dalje “moćna je reč”
pa treći čovek poverova
I tako, reč po reč ljudi počeše da veruju u reč.

I jeste moćna, najmoćnija na svetu, to oružje britko il’ meko ko pamuk. Umilna može biti, mazna I pitka il’ kao kamen teška, kao sablja britka. Ljubav da daje il’ mržnju da nudi…….ma može bolan I da ti sudi. Da spase svet, da povrati život……..il’ da ga zgasne ko’ žar cigarete. I sne da vrati, I krv u vene, I osmeh na tužnom il’ mrgodnom licu…..il’ san da uzme, krv da istoči I osmeh da skrije da se mrgud sa njim nikad ne umije.

Reč je misao izgovorena na glas. Reč je osećaj pretočen u glas. Znači, na kraju, ipak je glas. A glasova ima od raznih fela……milih I blagih, zvučnih il’ šupljih, zvonkih, veselih, dubokih ko’ klanac, ledenih ko reka što planinom juri ili toplih, mekih kao Niška banja.

A glas vlasnika ima……I imalaca glasa svakojakih ima. visokih I niskih, debelih I tankih, veseljaka, pijanaca,ćutologa, mudrologa, besnologa, udarača, presretača, tužnih ljudi, tamnih ljudi, zlih I zavidnih,….ima I dobrih, nežnih I dragih, razumnih I naglih ko’ I onih što ko’ sunce sjaju…….ma ima ih raznih.

I glasovi razni govore nam reči……..iste reči različito zvone…..na primer

Kad vam mek glas kaže “Lepa si” , onako osećajno, nežno kao miris ruže, ma jedva da čuješ, prosto misliš san je

Kad vam hladan, grub glas kaže “Lepa si”, sledi te hladnoića što iz njega bije I tamno se platno oko tebe svije

Eto kako reči, apsolutno iste, zavisno od toga koji vlasnik glasa kojim glasom kaže I šta taj glas kaže……..mogu čuti drugi, mogu čuti I ja…….i ti……..i svako……I ovako, al' I naopako.


2. deo dodat danas

E sad.....reči imaju rok....većina ih izumire ostavljajući trag...
Neke su kao vino, opiju te odmah al su kratkog daha....izvetre brzo osim ako ne postaneš alkoholičar te ih samo dolivaš. Neke su kao ravničarska reka te te tiho i dugo nose, ljuljuškaju na talasima i vode računa da ne potoneš. Ima i brzih reka....i traju dugo....treba imati snage to izdržati.....sve te udare o kamenje, izbeći sve brzake i talase dok reči jure...paziti da te ne progutaju svojom energijom....Do nekih je jako teško doći jer su kao vrhovi visokih planina pa ti treba mnogo snage i hrabrosti da se uspentraš a kad planinarenje završiš na prelepoj malenoj visoravni....onda reči traju kratko jer su na vrhu a odatle put vodi samo na dole.....ali dovoljno da se pamte ceo vek. Neke reči važe za uvek.....toliko su jake i trajne da su kao vreme ...bez roka trajanja, vazda prisutne u nama samima jer smo njima zadojeni i sa njima sahranjivani. Druge pak, traju samo minut-dva dok traje i euforija njihovog kazivanja i dok ne nestane odjek koji govorilac sluša....e, one važe samo tad i nikad više....reči leptiri.....već narednog minuta radjaju se novi leptiri da odžive u sopstvenom odjeku svoj kratki život. E, ovih letećih ima najviše.
Eto kako reči, apsolutno iste, zavisno od toga koji vlasnik glasa kojim glasom kaže, šta taj glas kaže i koji rok rečima svojim dadne…..mogu čuti drugi, mogu čuti i ja…….i ti……..i svako……i ovako, al' i naopako.

Gospodar si reči koju nisi izrekao,
I rob one koju si izgovorio……..arapska poslovica

Što nikako ne znači da treba ćutati ali znači da treba misliti kada se reči govore. Nije važno samo šta kažemo nego i kome, kako i kad kažemo….naš slušalac ili čitalac shvata na svoj način koji može biti sličan našem ali i mnogo drugačiji.

U JUČE

Svakoga dan po jedan mali deo nas umire. Ostaje u juče. Ako imate pomagače onda umiranje ide brže. Njegova brzina zavisi od visprenosti pomagača, načina njegovog ubijanja i oblasti na koju se nameračio.....jer ima raznih ubica i verzija koje primenjuju od slučaja do slučaja.
Dakle, ubija nas priroda, pa se samoubijamo i na kraju nas ubijaju. I tako u krug dok nam ne istekne rok trajanja. E, sad,.....nisam sigurna da li treba da budemo zahvalni pomagačima ili ne. To je dilema koja me muči.
Često mi se desi da ne vidim juče u smislu da li sam ubila ili su me ubili? Naravno da sebe ne izdvajam......ubijam i ja sigurno.....mada se trudim da mnogo više sebe samoubijem nego druge da utepujem, ali nesporno je da potkačim nekoga.....u to nema sumnje.
Zaključak.....svi smo ubice ali svi sa ograničenim rokom trajanja.
I tako.......idu dani .....ističu lagano rokovi upotrebe....kreditima, ljudima, ljubavima, željama, voljama, dogadjajima.......toliko toga ostane u juče......jer sve ima rok trajanja, samo što ne stoji naznačen na životnim situacijama....ebiga, golem životni zajeb....

MA VOLIM GA BRE....

Luda kuća.....ono što jutros dopravih pesmu je sve što mogu da stignem.....tek je 12 a mene kao da je pregazio voz.....ajde Ljiljka.....kafa......pisačka pauza pa će budeš ko devojka hahahahah

Da l' život da molim
ili da ga samo volim?
Ha...da ga molim da ulagani
teško ...... bogami
Da ga molim da mladost vrati
hahaha
ima da kaže kod plastičnog svrati
i naravno plati
Da ga molim za više para
reći će da trošim sa manje žara
Da ga molim da zdravlje traje
znam...kazaće sudba ti to daje
Da ga molim za smeha više
odgovor biće ....
to se setro smeje tvoje biće
Da ga molim da tuga bude manje
reći će .....takvo je stvari stanje
Da ga molim za ljubavi više
kazaće da srce samo diše
ponekad uzdiše, ponekad i piše
samo ne znam
dokle će ovako više
mislim da piše
a da voli.......
pa kud ćeš više.

I tako.....porazgovarasmo se
onako, domaćinski uz kafu
život i ja
sagovornik je težak
i glas mu je nekako strog i rezak
te reših
Da ga ni za šta ne molim
već samo da ga volim
i kad me boli
i kad me voli.

PS Dobro....više ga volim kad me voli
nego kad me boli
ali ne voli on da ga neko moli
taj ti je solista
voli sam list svaki da posoli


PS Ma volim ga bre.....taki kaki je......moj je.....

SANJANJE

Kažu ljudi koji me znaju da nisam sanjar….hahaha
Ti si, kažu, čista reala…..nežna I stroga
Ma daću ja njima njihovog boga
I po malo od strogog pogleda moga
Ne znaju oni, a I ne trebaju da znaju….
Jer nisam im rekla
sanjam ja….i te kako…
ali sve mi se nekako
zalome realni snovi.
Da sanjam nešto što nije moguće
Za sve ove godine spoznah da je nemoguće.
I sanjam budna….
Što je jako dobro
Jer ionako malo spavam
Tako da mi na sanjanje
Ode dobar deo dana
Što priznaćete je odlična stvar
I smirujuća takodje.
Svaki se moj san ostvariti može
A da li će do toga da dodje
Zavisi od mnogo čega
A najviše od onog najprečega.
Pitate se šta je to?
Lista prioriteta moji mili
Živi bili I ja I vi
Jer nisu samo naši snovi bitni
Ima oko nas ljudi koji nisu ni malo sitni
I oni svoje imaju snove
Deo sam njihovog sna
Ili bar neophodna za realizaciju hahaha
Finansijsku konstrikciju
A po potrebi I za sanaciju
A vala I kao tampon zona
Izmedju njihovog I mog Dona.
Ipak ja sanjam
neeee....ništa veliko
već ostvarim po nešto
svakoga dana po maleni san
meni dovoljan
za naredni dan.

ČUVAJ ME

Čuvaj me u snu
i kada budem na dnu
kad klone mi glava
izadji iz sna
i daj mi snage.

Kad strah me slomi
podigni moje grane
nežno
i misli
da me ne slomiš još više
jer tada se teško diše.
Znaš I sam kad strah me svlada
koliko snage mom miru treba
da opet zavlada.
Pomozi mu
rečima nežnim
zagrli me,
ušuškaj me
da odremam samo malo
da zavaram strahu pute
sklupčana uz tvoje skute.

I ne beži tad
ne plaši se
izdrži
jer i to sam ja
polomljena grana
iz tvoga sna.



PS Dobro jutro blogeri......ajmo da dan učinimo lepim