ŽU-ŽU

I šta sam ja sa rečima svojim?

Znate šta sam?

Žu-žu.....mali, topli, jutarnji žu-žu

Uz kaficu baš lepo legne

Mirisni komadić

Da dan počne lepim....kao kad si kod kuće

Poznato...toplo....sigurno....

Dobro......ima tu i tugica po neka

Ali one nisu dugoga veka

A jesu jake....ali slabije od ljubavi mojih

I reči nasmejanih ili ljubavnih

Što sa ekrana

U jutra rana

Dočekuju prolaznike

Koji onako na brzaka progutaju žu-žu

I brzim hodom nastave dalje

Bar ponekad da ostave

Nekog smajlića

Da vidi žu-žu da je ukusan

Ali ne.....samo prodju, uzmu

I miris i ukus i lepotu mirisnog testa

A ništa ne daju...nikad

Čak ni to jedno nasmejano žuto lice.

A......pa maleni komad

Raširenih ruku dočeka

I po neki prijatelj

Neko bi hteo da mu bude strast

Virtuelna slast

Nekome je samo inspiracija

Da potera reči što žare i pale

Neko bi da se samo smeje

Jer žu-žu baš ume da se kliberi

Neko bi da se samo igra

I vrti kao čigra

Neko bi baš smazao ovaj zalogaj slasni

Onako na brzinu pa produžio dalje

Da vidi šta mu to novo virtual šalje.

A neko jeste prijatelj pravi

Što zna da ceni dane i dane

Koje je žu-žu na poklon dao

E, taj prijatelj ume i da daje.

E, pa žu-žu.....ide dalje....

Svakome dodje žuta minuta, svakome ponestane snage jednoga trena.....posebno kad mu toga dana nije dobro. E, tog dana ono što radiš izgubi smisao. Ma, tu je smisao samo ga ne vidiš u tom trenu.....od bola, od umora,od neke malaksalosti koja te uhvati pa kao da plutaš....i tu si a kao da nisi tu....a da je lako, nije lako biti žena na blogu Krstarice. Još i nekako kad pišeš o porodici, mukama i problemima....ali kad kreneš o ljubavi, strasti koja je, Bogu hvala, tu i posle toliko godina.....eee, onda se nadje uvek neko ko bi hteo komad mene da uzme za sebe....ali samo taj strasni jer onaj problematični i dvorišni ga ne zanima puno hahahaha. Umorim se po nekad u borbi sa muškim egom....da kažeš a da ne budeš previše gruba i prosta. Sreća te nema takvih puno, mada moram pod hitno da počnem opet priče o psima i porodici...one me čuvaju od ovih novopridošlih čitalaca koji valjda misle da je ta strast za njih. Samo nemam vremena toliko....iako pišem brzo, proza zahteva više vremena. Istinu govoreći, pesme nekako lakše i brže izadju iz mene....puf.....i eto je....nisam ni svesna da sam je napisala a ona sa monitora već kmeči onako detinje razmaženo i traži da je sredim, očešljam, turim osećajnu mašnicu u kosicu, umijem je da ne ide u svet musava hahahaha.....Bože, da li sam ja normalna?

Eh, da....imah još jedan problem. Pisala sam uveo o svojima, o sebi, o proživljenom i doživljenom. Samo se setim i vratim tamo.....mirisi, pogledi, zvuci, reči......sve je tu....kao kad gledam film. I nije mi ni trebala inspiracija van mene i moje porodice ili bar van mene i onoga što vidim i osetim u datom trenu. Nije mi bilo jasno kako to nekog drugog inspiriše tudja pesma ili priča, te sam shvatala ili sve bukvalno (tu imam problem što volim da stvari budu čiste i jasne a ne nedorečene i skrivene) ili nisam ni primećivala. E, onda sam primetila, gledala kako se to radi i počela da ......vežbam hahahaha Eksperimentisala sam malo i shvatila.....naučih da kažem i zavijeno, i uvijeno,i skriveno a javno, i glasno i tiho, i jasno i nejasno a da sve ostane u okviru mog načina pisanja. Imala sam sreću da učim od najboljih (ovo je iskreno rečeno, nije sarkazam).

I tako teku dani.....reči se nižu.....ako me opet uhvati osećanje odustajanja....nije najbolje uvek samo ćutati prijatelju....reč ohrabrenja treba svakome, posebno kad dolazi od nekog koga ceniš i ko zna kako izgleda kada dodje tren koji savije i jake grane.......jer, samo smo ljudi i ništa nije neuništivo, ma koliko drugi mislili da je jako.